Pred ženom su brojni izazovi koji prate ulogu majke. Pored trudnoće, osetljivosti koje trudnoća nosi, povećanog opreza, promena na radnom mestu, promena u fizičkom izgledu, hormonalnom statusu, potom dojenja i svih drugih novih obaveza i uloga, menja se i odnos sa partnerom. Partneri imaju manje vremena za svoje potrebe, za zajedničko vreme i prioritet njihovih planova sada diktiraju potrebe deteta. 

Odnos s partnerom i kvalitet odnosa važan je za većinu žena jer je upravo ovaj odnos izvor najznačajnije podrške. Partnerova podrška se ogleda na različite načine, na primer kroz pomoć u kući i oko deteta, osiguravanje vremena za odmor, pomoć u hranjenju deteta, ustajanje noću, itd.. Konflikti s partnerom povećavaju rizik za postporođajnu depresiju koja je povezana sa zadovoljstvom u braku (11).

Kroz rad sa ženama u Centru za socijalni rad, a koje su se na različite načine osećale loše u partnerskom odnosu, često se nailazi na podatak da žena svoja negativna osećanja vezuje za period trudnoće. Ona se dobro seća koliko je partner bio prisutan, da li je bio nežan, da li su delili kućne obaveze, koliko je on suštinski pratio tok trudnoće, odlazio sa njom na kontrolne preglede, kako se ponašao po izlasku iz bolnice…U razgovoru,  žena obično partnerski odnos opisuje do trudnoće i od trudnoće. Ženama je važno da sa partnerom mogu da podele svoje brige i strahove vezano za dolazak novog člana porodice ali i za nove uloge koje i partnera i nju čekaju. Nerazumevanje i nedostatak empatije je ono što žene često identifikuju kod svojih partnera. Sa druge strane, muškarci opisuju da žene prenaglašeno reaguju, da su nervoznije, da brzo „planu“, da se ljute za sitnice, da su stalno spremne za raspravu, da ga ne razumeju… Muškarci partnerski odnos i situacije u odnosu opisuju drugačije i teško im je da iz cipela partnerke uvide njene potrebe. 

Prema istraživanja koje je sproveo Centar za kontrolu i prevenciju bolesti u SAD čak 43% osoba sa teškim depresivnim simptomima se izjasnilo da je imalo ozbiljne poteškoće u kućnim, poslovnim i socijalnim aktivnostima (12). Dakle, žene koje pate od promena u raspoloženju nisu lenje, ležerne i neodgovorne, već im je u odnosu na ranije teže da odrade određene aktivnosti i potreban im je značajan napor i energiju koju momentalno ne poseduju. U ovom kontekstu, razumevanje partnera i prihvatanje promena kao zajedničkog problema može biti ohrabrujuće za ženu. 

Ono što je vežno, a na šta partneri roditelji često zaboravljaju,  jeste da oboje imaju isti cilj a to je da se u porodici svi dobro snađu u novim ulogama, da su odnosi harmonični i podržavajući, kao i da najmlađi član kog očekuju bude zdrav. Uzimajući navedeno u obzir, važno je da parovi osveste svoje potrebe i osećanja, da o tome govore na način koji uvažava partnera i obezbede prostor za otvoren i konstruktivan razgovor. Ako su razmišljanja o roditeljstvu, a kasnije i obaveze oko nege deteta briga  jednog od roditelja,  realno je očekivati da se ta osoba brzo iscrpi i oseti nezadovoljstvo. 

Kao i za sve zdravstvene probleme važno je da žena i njene bliske osobe prate promene i prepoznaju ih sa ciljem da potencijalne posledice budu što blaže po majku, dete i njihovu okolinu (13). Postojeća stigma povezana sa odlaskom kod psihijatra znatno utiče na motivaciju žena da potraže pomoć. Preventivne intervencije je moguće sprovoditi i u vreme trudnoće kada se primete promene, i mogu ih sprovoditi i različiti zdravstveni radnici i drugi stručnjaci pomagači (14). Važno je normalizovati da se promene u mentalnom zdravlju dešavaju i da je odlazak kod stručnjaka korak ka rešavanju problema. 

Promena raspoloženja jedne osobe je problem i njenog okruženja i u rešavanju ovog izazova neophodna je sinergija. Na primer, u poređenju sa ispitanicima sa jakom socijalnom podrškom, osobe sa umerenom socijalnom podrškom su za 70% imale veću verovatnću da razviju depresiju, dok je kod osoba sa slabom socijalnom podrškom ta verovatnoća bila 5 puta veća (15).Takođe, važno je napomenuti i “da dobra  mreža socijalne podrške povećava samopoštovanje individue i rezistenciju prema negativnim emocijama i pojavi depresivnih simptoma” (16).

Socijalna podrška povećava kapacitet osobe za suočavanje sa nepovoljnim stresnim događajima i rešavanje problema, čime se smanjuje efekat stresa (17).

Kroz anketu (18) koja je realizovana sa ciljem da ispita  učestalost poremećaja raspoloženja i doživljaj pojedinačnih faktora na postporođajnu depresiju u kojoj je učestvovala 401 žena, zaključeno je da je uloga socijalne podrške u smanjenju postporođajne depresije značajna. 

U slučaju da postoji sumnja da se kod žene razvija ozbiljna promena raspoloženja veoma je važna uloga porodice. Svaka teškoća se lakše prihvata i prerađuje u stimulativnoj porodici koja neguje podržavajuće odnose među svojim članovima. Članovi porodice, kao neko ko najviše provodi vremena sa ženom, če prvi prepoznati simptome, primetiti neobično ponašanje i reakcije, osnažiti ženu i podržati je da potraži pomoć. 

Vrlo je značajno da bliske osobe imaju razumevanja za promene koje se dešavaju kod žene, da se potrude da ih razumeju, da ih ne osuđuju, da uvažavaju osećanja žene i da se informišu koji su načini podrške. Kako nije svaka podrška dobra podrška, treba  podržati ženu na način koji joj prija, poštovati njeno dostojanstvo i osigurati da ona svoj dom i okruženje doživljava kao sigurno mesto.