Pogled na nasilje iz ugla terapeuta
Nasilje u porodici predstavlja poseban oblik nasilja kojim se krše prava na život, slobodu, fizički, psihički i seksualni integritet, bezbednost i ljudsko dostojanstvo člana porodice. Nasilje je nešto što treba da se tiče svih nas. To nisu „tuđa posla“. Može se dogoditi svima u svakom životnom dobu. Kada se pitamo ko mogu biti nasilnici, odgovor je da nasilnici mogu da budu svi. Mogu biti osobe koje izgledaju „sasvim obično“; mogu biti društveni, komunikativni, u društvu simpatični, zabavni i prihvaćeni; osobe koje su i same bile žrtve nasilja kroz odrastanje; koje žele da imaju moć i kontrolu.
Koliko često u radu sa parovima vidimo razlike u moći, manipulaciju novcem, želju za dominacijom i položajem? Da li možemo lako prepoznati nasilje? Kada žena/partnerka osvesti da je u položaju žrtve nasilja? Iz rada sa klijentkinjama dobijam poruke da im je trebalo dosta vremena da shvate da su u nasilju, a da to nisu samo disfunkcionalne relacije među partnerima.
Nažalost, žrtve često godinama trpe, pre nego što se usude da nekom priznaju svoje probleme, ako do toga uopšte i dođe. Razlog je taj što ih društvo najčešće odmah osudi da su ,,same krive” što im se to dogodilo ili što se toliko dugo događa. Takođe, mnoge žene odluče i da ostanu sa nasilnikom, jer nemaju podršku primarne porodice ( ne primaju ih nazad, majke im pričaju“ ja sam trpela pa možeš i ti“ i slično).Iza ovog sledi pitanje šta su žene dobile u svojim primarnim porodicama? Kako su odrasle, na kojim uverenjima? Opet dolazimo do porodične strukture i kako je funkcionisao porodični sistem primarne porodice, kakav je transgeneracijski prenos.
Najčešće psihičke posledice koje sam prepoznala kod klijentkinja su : napetost, nemir, osećaj straha (za sebe, svoj život, život dragih osoba), osećaj stida, osećaj krivice, gubitak samopouzdanja, nedostatak tolerancije i strpljenja, problem sa koncentracijom, depresija, suicidalne misli i dr. Važno je naglasiti i kako nema ispravnog ili pogrešnog načina reagovanja na nasilje. Svaka osoba reaguje na nasilje na svoj karakterističan način i kako god se osećala, ima pravo na to, to je za nju ispravno i normalno.
Funkcija simptoma koje opisuju nekako slična, a to je da se sačuva brak, partnerska zajednica, da deca rastu uz oba roditelja, da se ne povredi primarna porodica.
Klijentkinje sa kojima radim, a posebno bih izdvojila tri žene, koje su obrazovane, pristojne, ugledne, vredne, radno angažovane, godinama trpe najgore oblike nasilja. Njima ne nedostaje ni novca, ni podrške, ali njihovo samopouzdanje godinama je urušavano do te mere da ne mogu da prekinu ciklus nasilja i iz njega izađu. Klijentkinje sada kada su iz nasilja izašle uviđaju štetnost tako dugog ostanka i isto opisuju stanje kao da se bude iz nekog sna i da sada imaju neki drugi život.
Sumirala sam kroz koje sve oblike ponašanja klijentkinje prolaze u stanju nasilja.
Često budu ismevane, na njihov račun se prave neprikladne šale i komentari, a sve to dodatno uništi samopouzdanje pred drugima i tera ih da se povlače iz socijalnih kontakta. Tako dolaze do izolacije.
Neretko se čuje i prebacivanje odgovornosti, pa se javi osećanje da je ona kao žena kriva za svako stanje u kući. Dok opisuju kako više ni same nisu znale šta da misle o nekim odnosima, osobama iz okruženja, ili stvarima za koje su do tad tvrdile da su sigurne, lako je prepoznati da se radi o manipulaciji. Klijentkinja je podelila sa mnom osećanje da je postala nesigurna u sebe do te mere da se povukla iz posla, jer ju je suprug sa kojim je radila sve više udaljavao iz posla, dok je na kraju nije proglasio nekompetentnom. Po separaciji nastavila je sa poslom i ljudi iz okruženja pitali su je zašto nije radila sve ovo vreme.
Umesto komplimenata – kritika. Klijentkinja kaže „Kada smo se upoznali, sve je primećivao na meni i umeo da pohvali. Sada sam već i zaboravila šta to beše kompliment, a umesto toga čujem samo kritike kako mi majica loše stoji, ugojila sam se, a i kosa mi izgleda užasno.“ Kada kaže da prekine sa tim osuđivanje dobije samo odgovor da je ona ta koja je preosetljiva.
Shvatila sam koliko je podrška žrtvama nasilja važna i kako bez nje teško da mogu da izađu iz nasilja. Lične osobine same osobe u mnogome doprinose bržoj odluci, ali kada izostane podrška porodice i sistema, utisak je da žrtvi malo treba da se pokoleba. Čujem kada žene kaže“ Ali ja nemam gde da se vratim, šta će moji reći; tamo je puna kuća; kako će još i moja deca; od čega ćemo živeti“…Preplavljene strahovima, ne mogu da osete sigurnost.
Kada je porodični sistem jak i kada nudi svu svoju pomoć i podršku, snažna je poruka toj osobi da vredi i da je svojoj porodici bitna. To su zdrave snage porodičnog sistema, briga za svakog člana porodice, prihvatanje onakvog kakav jeste.
Umesto kraja, ponovila bih da nasilje u porodici nisu tuđa posla, tiče se svih nas i svaka je podrška dobrodošla.
Marija Nestorović, psiholog
Porodični psihoterapeut
Promene raspoloženja kod žene i podrška
Ona: “On po ceo dan radi, kada dođe sa posla ili spava ili gleda TV. Stalno je umoran. Nikada nije presvukao dete. Spava u drugoj sobi jer mu smeta kada se dete noću budi. Od kada sam se porodila sve se promenilo.”
On: Kada god dođem sa posla ona je nervozna i očekuje da ja preuzmem brigu o detetu. Ne razume da sam umoran. Lako je njoj kada ne mora na posao. ”
Iako su u savremenoj eri dostpupne informacije i istraživanja koja ukazuju na različite promene koje žene prolaze ne samo pre, za vreme i nakon menstrualnog ciklusa, tako i pre, za vreme i nakon trudnoće, i dalje se ženi „ne da za pravo“ sve ono sa čim se susreće. Pored toga što je opšte poznato da se promene u organizmu žene dešavaju, da je to prirodno, da ne podnose sve žene ove periode na isti način, umanjuje se značaj uticaja promena na svakodnevno funkcionisanje žena i umanjuje se značaj osećanja žene u tom kontekstu. Neposredno pre ili ubrzo nakon porođaja može doći do promena / poremećaja raspoloženja majke i takvi poremećaji /promene se manifestuju različitim oblicima i intenzitetima.
U ovom tekstu akcenat je stavljen na uticaj ovih promena na funkcionisanje žene i položaj nje kao takve u porodici i društvu. Cilj ovog teksta je da utiče na podizanje svesti o promenama raspoloženja kod žena za vreme trudnoće i nakon porođaja i razvijanje empatije za njihove potrebe.
Sa zdravstvenog aspekta, postporođajne reakcije se kreću od blagih emocionalnih reakcija poznatih kao „baby blues“, preko postporođajne depresije do postporođajne psihoze, koja predstavlja retko ali urgentno stanje.
Poremećaji raspoloženja se ne javljaju kod svih trudnica i majki. Na važnost ranog prepoznavanja rizika za nastanak postporođajnih promena raspoloženja ukazuje značajan broj radova i istraživanja. U literaturi, kao i u praksi, ističe se značaj društvene sredine, socijalnog okruženja, partnerskih i porodičnih odnosa pre, za vreme trudnoće i nakon porođaja.
Promene raspoloženja blažeg oblika javljaju se u 50% do 80% žena u prvih nekoliko dana posle porođaja, a najčešće oko četvrtog dana. (1)
Depresija je čest poremećaj sa ozbiljnim posledicama na ličnom, međuljudskom i društvenom nivou, pogađa oko 15% opšte populacije i odgovorna je za oko 10% poseta na nivou primarne zdravstvene zaštite (2), što je svrstava u grupu oboljenja od izuzetnog značaja. Ljudi često trenutno neraspoloženje opisuju kao depresivno, s toga bi bilo važno da napomenemo koji su to simptomi depresije:
- trajno tužno, anksiozno raspoloženje, gubitak energije
- osećaj beznađa i pesimizma
- osećaj krivice, bezvrednosti ili nemoći
- razdražljivost i osećaj nemira
- gubitak interesa za hobije i aktivnosti
- probleme koncentracije, sa memorijom i u donošenja odluka
- teškoće u uspavljivanju ili preterano spavanje
- prejedanje ili gubitak apetita
- pokušaji ubistva ili suicidalne misli
- bolovi koji postoje i uz primjenu terapije (3)
Simptomi postporođajne depresije uključuju sve simptome kao i za depresiju, a mogu se dodatno manifesvovati i kao:
- učestalije plakanje nego inače
- osećaj ljutnje
- povlačenje
- osećaj nepovezanosti s detetom
- osećaj krivice i sumnja u sposobnost brige o detetu (4)
Uzimajući u obzir navedene simptome jasno je da je ženi koja ih doživljava nephodna podrška i/ili osoba koje će taktično i nenametljivo sa ženom izgraditi odnos u kom ona oseća da neko želi da zna kako joj je, da želi da je sasluša i uloži svoju energiju da joj pomogne.
Faktori rizika kod promena raspoloženja
Na promene raspoloženja veliki uticaj imaju hormonalne promene i fizički proces oporavka od porođaja. U periodu trudnoće, samog porođaja i nakon porođaja značajni su međusobni odnosi i iskustva koja trudnica, odnosno majka, ima s članovima porodice, doktorom i medicinskim sestrama te i samim činom porođaja. Osim tih i drugih okolonsti i rizika koji mogu delovati na nastanak postporođajnih psihičkih promena, važne su osobine trudnice/porodilje koje se ogledaju u načinu suočavanja sa stresnim situacijama.
Razvojne teškoće kod bebe (5), socioekonomski položaj porodice, narušen partnerski odnos, anksiozni poremećaji, izostanak podrške i drugi nepovoljni životni događaju mogu biti faktori rizika za nastanak i nivo depresivnosti (6). Sve češće se kao značajno u povećanju rizika za nastanak postporođajne depresije navodi nisko samopoštovanje, jednoroditeljstvo, nizak socio-ekonomski status i neplanirana ili neželjena trudnoća (7). Teškoće u trudnoći i komplikacije za vreme porođaja nalaze se grupi faktora koje laici povezuju sa rizikom za nastanak postporođajne depresije ali studije nisu dale dovoljno dokaza za ovo stanovište (8).
Postporođajna depresija može nastati usled kumulativnog suočavanja sa stresnim događajima a dužina trajanja povezana je sa pravovremenim i adekvanim tretmanom (9). Prema istraživanju (10) ispitanici/ce koji su bili u prethodnom periodu izloženi stresu u većem su riziku da se kod njih razvije depresija nego osobe koje nisu izložene stresu. Ista studija ukazuje da su kod osoba pod stresom više prisutna negativna raspoloženja, kao i da skoro svaka četvrta osoba koja je izložena stresu više nego ostali ljudi, razvija depresiju, a svaka peta blage depresivne simptome.
Promene raspoloženja kod žene i partnerski odnos
Pred ženom su brojni izazovi koji prate ulogu majke. Pored trudnoće, osetljivosti koje trudnoća nosi, povećanog opreza, promena na radnom mestu, promena u fizičkom izgledu, hormonalnom statusu, potom dojenja i svih drugih novih obaveza i uloga, menja se i odnos sa partnerom. Partneri imaju manje vremena za svoje potrebe, za zajedničko vreme i prioritet njihovih planova sada diktiraju potrebe deteta.
Odnos s partnerom i kvalitet odnosa važan je za većinu žena jer je upravo ovaj odnos izvor najznačajnije podrške. Partnerova podrška se ogleda na različite načine, na primer kroz pomoć u kući i oko deteta, osiguravanje vremena za odmor, pomoć u hranjenju deteta, ustajanje noću, itd.. Konflikti s partnerom povećavaju rizik za postporođajnu depresiju koja je povezana sa zadovoljstvom u braku (11).
Kroz rad sa ženama u Centru za socijalni rad, a koje su se na različite načine osećale loše u partnerskom odnosu, često se nailazi na podatak da žena svoja negativna osećanja vezuje za period trudnoće. Ona se dobro seća koliko je partner bio prisutan, da li je bio nežan, da li su delili kućne obaveze, koliko je on suštinski pratio tok trudnoće, odlazio sa njom na kontrolne preglede, kako se ponašao po izlasku iz bolnice…U razgovoru, žena obično partnerski odnos opisuje do trudnoće i od trudnoće. Ženama je važno da sa partnerom mogu da podele svoje brige i strahove vezano za dolazak novog člana porodice ali i za nove uloge koje i partnera i nju čekaju. Nerazumevanje i nedostatak empatije je ono što žene često identifikuju kod svojih partnera. Sa druge strane, muškarci opisuju da žene prenaglašeno reaguju, da su nervoznije, da brzo „planu“, da se ljute za sitnice, da su stalno spremne za raspravu, da ga ne razumeju… Muškarci partnerski odnos i situacije u odnosu opisuju drugačije i teško im je da iz cipela partnerke uvide njene potrebe.
Prema istraživanja koje je sproveo Centar za kontrolu i prevenciju bolesti u SAD čak 43% osoba sa teškim depresivnim simptomima se izjasnilo da je imalo ozbiljne poteškoće u kućnim, poslovnim i socijalnim aktivnostima (12). Dakle, žene koje pate od promena u raspoloženju nisu lenje, ležerne i neodgovorne, već im je u odnosu na ranije teže da odrade određene aktivnosti i potreban im je značajan napor i energiju koju momentalno ne poseduju. U ovom kontekstu, razumevanje partnera i prihvatanje promena kao zajedničkog problema može biti ohrabrujuće za ženu.
Ono što je vežno, a na šta partneri roditelji često zaboravljaju, jeste da oboje imaju isti cilj a to je da se u porodici svi dobro snađu u novim ulogama, da su odnosi harmonični i podržavajući, kao i da najmlađi član kog očekuju bude zdrav. Uzimajući navedeno u obzir, važno je da parovi osveste svoje potrebe i osećanja, da o tome govore na način koji uvažava partnera i obezbede prostor za otvoren i konstruktivan razgovor. Ako su razmišljanja o roditeljstvu, a kasnije i obaveze oko nege deteta briga jednog od roditelja, realno je očekivati da se ta osoba brzo iscrpi i oseti nezadovoljstvo.
Značaj podrške
Kao i za sve zdravstvene probleme važno je da žena i njene bliske osobe prate promene i prepoznaju ih sa ciljem da potencijalne posledice budu što blaže po majku, dete i njihovu okolinu (13). Postojeća stigma povezana sa odlaskom kod psihijatra znatno utiče na motivaciju žena da potraže pomoć. Preventivne intervencije je moguće sprovoditi i u vreme trudnoće kada se primete promene, i mogu ih sprovoditi i različiti zdravstveni radnici i drugi stručnjaci pomagači (14). Važno je normalizovati da se promene u mentalnom zdravlju dešavaju i da je odlazak kod stručnjaka korak ka rešavanju problema.
Promena raspoloženja jedne osobe je problem i njenog okruženja i u rešavanju ovog izazova neophodna je sinergija. Na primer, u poređenju sa ispitanicima sa jakom socijalnom podrškom, osobe sa umerenom socijalnom podrškom su za 70% imale veću verovatnću da razviju depresiju, dok je kod osoba sa slabom socijalnom podrškom ta verovatnoća bila 5 puta veća (15).Takođe, važno je napomenuti i “da dobra mreža socijalne podrške povećava samopoštovanje individue i rezistenciju prema negativnim emocijama i pojavi depresivnih simptoma” (16).
Socijalna podrška povećava kapacitet osobe za suočavanje sa nepovoljnim stresnim događajima i rešavanje problema, čime se smanjuje efekat stresa (17).
Kroz anketu (18) koja je realizovana sa ciljem da ispita učestalost poremećaja raspoloženja i doživljaj pojedinačnih faktora na postporođajnu depresiju u kojoj je učestvovala 401 žena, zaključeno je da je uloga socijalne podrške u smanjenju postporođajne depresije značajna.
U slučaju da postoji sumnja da se kod žene razvija ozbiljna promena raspoloženja veoma je važna uloga porodice. Svaka teškoća se lakše prihvata i prerađuje u stimulativnoj porodici koja neguje podržavajuće odnose među svojim članovima. Članovi porodice, kao neko ko najviše provodi vremena sa ženom, če prvi prepoznati simptome, primetiti neobično ponašanje i reakcije, osnažiti ženu i podržati je da potraži pomoć.
Vrlo je značajno da bliske osobe imaju razumevanja za promene koje se dešavaju kod žene, da se potrude da ih razumeju, da ih ne osuđuju, da uvažavaju osećanja žene i da se informišu koji su načini podrške. Kako nije svaka podrška dobra podrška, treba podržati ženu na način koji joj prija, poštovati njeno dostojanstvo i osigurati da ona svoj dom i okruženje doživljava kao sigurno mesto.
MA Marija Petrović
(3)Centers for desease control and prevention. Reproductive Health; Depression among women. Dostupno na www.cdc.gov (pristup 29.9.2019.)
(4)Centers for desease control and prevention. Reproductive Health; Depression among women. Dostupno na www.cdc.gov (pristup 29.9.2019.)
(5)M.B. Olsson, C.P. Hwang: Depression in mothers and fathers of children with intellectual disability. Journal of Intellectual Disability Research, br. 6, 2001, str. 535-543.www.cdc.gov (pristup 29.9.2019.)
(6)G. Evins, J.P. Theofrastous, S.L. Galvin: Postpartum depression: A comparison of screening and routine clinical evaluation. American Journal of Obstetrics and Gynecology, br. 5, 2000, str. 1080-1082.
(7)C. Tatano Beck: Predictors od postpartum depression. Nursing research, br. 5, 2001, str. 275-285.
(8)M.W. Ohara, L.L. Gorman: Can postpartum depression be predicted? Primary Psychiatry, br. 3, 2004, str. 42-47.
(9)M.W. Ohara, L.L. Gorman: Can postpartum depression be predicted? Primary Psychiatry, br. 3, 2004, str. 42-47.
(10)U istraživanju je učestvovalo 401 žena, dobrovoljno kroz anketni upitnik.Cilj istraživanja bio je ispitati učestalost poremećaja raspoloženja u grupi ispitanica i doživljaj pojedinačnih faktora na posteporođajnu depresiju. Završni rad Ines Varga, 2019.
(11)M.W. Ohara, L.L. Gorman: Can postpartum depresion be predicted?, Primary Psychiatry, br. 3, 2004, str. 42-47.
(12) Pratt LA, Brody DJ. Depression in the U.S. household population, 2009–2012. NCHS data brief, no 172. Hyattsville: National Center for Health Statistics; 2014.
(13) C.L. Dennis; D.K. Creedy: Psychosocial and psychological interventions for preventing postpartum depression. Cochrane Database of systematic reviews, 2008.
(14) C.L. Dennis; D.K. Creedy: Psychosocial and psychological interventions for preventing postpartum depression. Cochrane Database of systematic reviews, 2008..
(15)Sanja Harhaji, Socijalno – medicinski aspekti depresivnih poremećaja, 2016, str. 70.
(16)Sanja Harhaji, Socijalno – medicinski aspekti depresivnih poremećaja, 2016, str. 88
(17)Zijlema WL, Klijs B, Stolk RP, Rosmalen JGM. (Un)Healthy in the city: respiratory, cardiometabolic and mental health associated with urbanity. PLoS ONE. 2015;10(12):e0143910
(18)G. Ines Varga, Poslijeporođajna depresija i psihoza